Bio je smrznuti dan. Iscvokotah na cestu iz ne baš pregrijane firme. Nešto nalik mojoj seki, samo u duboko smrznutom stanju, drhtavo mi mahne.
– Brrr – rekoh umjesto pozdrava. Odzdravila je cvokotanjem i iz džepa izvadila stari voki-toki.
– Imaš d-drugog da pprobammo?
– Dado ga je, kao, popravio? – upitah skeptično, pa izvadim drugi iz torbe. Uključismo ih, pa počeh jen-dvakati. Seka je cupkala, slušala i čula jedno veliko ništa. Naravno. Baš sam zaustio da gasi stvar i odnese je nekom pametnijem na popravak, kad se posklizne i tresne svim dimenzijama o pod. I to točno ispred mog auta. Pokupih je i ubacih unutra.
– Živa? – upitah.
– Joj – reče.
Da je skrenem s puta samosažaljenja i hipohondrije, a ojađen snijegom i hladnoćom, počeh pričati fantastične priče, kao:
– Ti, znaš kaj, kak bi bilo da okrenem ključ i auto nas prebaci na more. Baš bi htio da smo u Makarskoj.
Upalio sam auto, ubacio u rikverc, okrenuo se i umjesto drugog reda automobila pred očima mi bljesne more. »Delirij nije. Vjerojatno haluciniram od hladnoće«, pomislih, »ili sam lud!« Razuvjeri me sekin šapat:
– Bome ovo i je Makarska.
Ugasio sam auto, izašli smo na vrućih dvanaestak stupnjeva i sunce. Kasnije, kad smo proučili situaciju uz kavicu i pogled na more, bili smo sigurni samo u to da jesmo u Makarskoj. Kako je ostala nepoznanica. Stvar nas je zagolicala i, naravno, odjurismo u auto isprobati stvar. Sjeo sam za volan i rekao da bih htio, kad okrenem ključ, biti u Parizu. Mada sam potajno očekivao efekat, ostao sam otvorenih ustiju kad sam preko krovova ugledao Eiffelov toranj. Seka je, otvorivši vrata, konstatirala da je prehladno i poželila da smo na Floridi. Tada smo shvatili da okretanje ključa ne igra ulogu. Putokaz za Miami bio je dokaz, no i tu je padala kiša. Zato poželih da smo na toplom, sunčanom, pustom i plodnom otočiću u Tihom oceanu. I to se ostvarilo. Otvorih vrata, a u auto navre vrućina.
– Hej, znam!!
– Kaj? – upitah.
– Voki-toki! Od popravka i pada je ulovio vezu s nekim tko nas seljaka po Zemlji. Vidiš, stalo je uključen!
Ona pritisne gumb i kutijica proškripi. Razaznao sam nešto u smislu da je automatska istraživalačka stanica primila, pa onda je došao val krčanja i, na kraju, da se vraća. Htjedoh na brzinu dohvatiti vokića i vrisnuti da bih ipak htio biti u Zagrebu, no on mi isklizne iz ruke i padne na kamen. Bez znakova života.
I tako, već šest mjeseci se sunčamo, kupamo i kunemo ovaj neidentificirani otočić i ono čudo od automatske stanice i onoga koji ju je poslao, seka kune moje ideje, ja njen voki-toki, a oboje se nadamo da će nas netko vidjeti, jer Fiat nije uobičajena stvar na plažama otočića usred Tihog oceana. Inače, često hvalim svoju mudrost što sam rekao da želim biti na plodnom otočiću. Bar hrane ima u izobilju.