PRIPOVIJETKE I PREDANJA

Pedalj ćose — lakat brade i Medvidović

Kod Bagdada tamo bio jedan jaki čovjek: mline je zastavljo, dva mlina su dvi ruke. I on je mislio da je najjači na svijetu. A bio je jedan, 'vako uzmi polugu, zavitljaj je u zrak i ufati je opet. I on je zamišljo da je najjači. A bila je jedna žena krupna i ode u drva, gore u brdo, i ufati je medvid jebe je. Zanese dijete. I rodila dijete, ali medvidsko, od medvida krv. Kad je to dijete naraslo jedno petnes' godina, malo jači, on pobi djecu. Kad je dvadeset - ko će š njim nakraj. Zamišlja da je najjači. I pođe on da traži ko je jači, ima li iko od njeg' jači. Nađe ovoga đe baca polugu. Pođe dalje, nađe onoga kod mlina, mlinara. Te ovaj ćuskijaš i ovi mlinar krenu s njim. Idu skupa. Krenu.
A u nekom gradu tri se carske šćeri u toga cara ukrale. I car daje blago ko će pronaći. Kaže njima: »Evo vam kol'ko god 'oćete i šta god 'oćete«. I ovaj kaže: Daćeš nam toliko ovnova, toliko junadi, toliko konja - karavanu, tol'ko konopa na hiljade metara! - i da nas izvedu na jedno brdo«. I tu je se pito mlinar. I da car. I izađu na to brdo, rastovare, karavanu vrate, ostane hajvan. Da jedu. E, kaže jedan: »Čuješ, ko će ostat pravit ručak, ovoga jednog ovna zaklat, ispeć, dok mi se vrnemo? A mi ćemo malo obać«. Kaže mlinar: »Ja ću. Ja smim ostati«. On zakolje ovna, ovi odu, a izbije harambaša na zelenu konjčiću, pa izmlati dobro onoga mlinara, u one ga konope  sveže, pojede mu ovna. Oni dođoše: »Šta je?« Kaže: »Vi ste otišli, a dolazi jedan na zelenu konjčiću, u zelenu ćurčiću, pedalj brade a lakat ćose i satro me je«.
Ujutru, ko će ostat? Kaže ćuskijaš: »Ostaću ja. Ja ću« Bogami, on zakolje jednog junčića, peče tamo, a mlinar, ode s onim Medvidovićem. Kad su se vratili, šta je bilo? Isto što i mlinaru: svezan, izmlaćen, isti došo. E, treći dan kaže ovaj Medvidović: »Ja ću ostat«. Ode mlinar i ćuskijaš tražit tamo po tom brdu, ovi zakolje junčića, odma' mu jede džigeru. Naloži vatru da peče, malo prilegne. Ha lego, ha zaspo! Hop! Eto onog! Bogami, Medvidić s nim poda se, zamota, sveže Ćosu. A Ćoso se zadrma, iščupa onu jelu i pobjegne. Nek' bježi. I on peče. Ovi dolaze: pečenka gotova. »Šta je?« I oni ručaju. Kad su ručali, povuku one konope i idu za 'nim tragom. Kad na jednoj jami, jela ispriječena, on se izmoto, otišo. E, tu je. Ko će dole? Neće mlinar, neće ćuskijaš, kaže Medvidić: »Ja ću. Samo nemojte mi napravit 'inle. Kad vam dam znak, obustavi, a do mog znaka jok«. E, oni konop, sveži onu korpu, pusti, pusti u jamu, već konopa nestaje. Te nađu vitina, svezu na one konope. Puštaju. Kad, on daje znak da je sašo. I on krene kroz tu jamu. I kad tamo kuća - stan. Otvori vrata, kad najstarija carska 'cer tka zlatno platno na zlatnu stanu. Kaže: »O'kle si ti tu?« - »Zarobio me Ćoso«. Kaže: »Sama?« »Obe sestre su mi tu, eto ih tamo. Srednja eto je do mene, a ona najmlađa, eto je u onoj sobi. Nego bježi, jadna ti majka«. - »Neću.« Tamo na druga vrata, kad oćuti mašinu, šije. Otvori vrata, kad: zlatna mašina veze zlatno platno. Ona sjedi: »Šta je to, ko si ti?«. Kaže: »Tražim te«. - »Eto mi sestre odmah kraj mene, nego bježi.« - »Neću«, veli. I on priđe tamo na treća vrata. Kad, ona sjedi, pred njom sinija, na siniji zlatnoj zlatna tevsija, u tevsiji zlatnoj zlatna kvočka i oko ne zlatni pilići. »Šta  ne bježiš,  jadna ti majka?« - »Neću.« - »Eto ga« - kaže - »došo umoran i ljut. Eto ga kraj mojih vrata. I mi smo njegove žene. A ti ako hoćeš živit još, ne diraj, ako voliš umrt, uđi kod Ćose. Spava. Nego« - kaže - »mačevi su mu više nega, a tvoj mač ne važi«. On tamo, za Ćosinu sablju i ubije ga, posiče. Te sve tri sultanije do korpe i konopa. Kaže najmlađa kćerka sultanova: »Sjedaj ti u ovu korpu, nek te vuku ta dva kolege tvoje gore, pa ćemo onda mi«. - »Jok! Ti ćeš najprva.« Kaže ona: »Neću ja prva nikako, nek^; ide najstarija mi sestra«. I stave najstariju carsku šćer. Izvuku je oni gore. Sjednu onu drugu, srednu, izvuku i nu. Ova treća, što je najmlađa i najljepša, kaže: »Sjedaj ti«. - »Jok. Ti, pa ću ja.« I ona sjedne, izvuku gore, a puste u jamu konop. Osta on dole, a oni nih prihvate i vode ih caru. A nega nema. On se uzmuči: kud jadan  žalostan. Nema ništa... I dođe k Ćosi. Zamiri jednu kutiju i onu kutiju uzme u ruke, otvori, A hajirlija iskoči, kaže: »Šta ćeš ti, insanu?«. Kaže Medvidović: »Na jamu, đe su pečeni ovnovi iznesi me«. Drži on onu kutiju u ruci, stisno je oči, a hajirlija zaviče: »Otvori!«. On otvori, kad stoji kod onih ovnova što su pečeni. Ufati jednog junca, zakolje, oni prdenjak od mokraće odma' navuče na glavu dok je još vlažan i mokar. Ispeče meso i najede se fino. Kose ko da nema, ćelav. Otvori kutiju. »Šta ćeš, insanu?« - »'Oću da se nalazim u Misiru, tu i tu na kapiji.« - »Zatvori oči! - Otvori!« On na kapiji. I krene unutra u grad. Čuje čekić. Ciganin kuje. »Obermajstor«, piše mu na vratima, nad majstorima majstor. Svrne kod njega: »Bi li ti primio mene za pomoćnika?«. Vidi on: mišići. »Možeš li dobro držat čekić?« - »Mogu.« I nega za pomoćnika, te on kod Ciganina počme tuč. A ova dvojica - 'oće da se žene. Ali sultanije ne daju k sebi onoj dvojici, mlinaru i ćuskijašu. One ubjeđivaju ćaću da ih nisu oni spasili, ali ko će ubijediti? Najstarija kaže: »Ja ću tebi, babo, reći; nek' mi donesu zlatan stan koji sam zlatno platno tkala - ja mu 'oću«. A mlinar kaže: »Eto ima tu obermajstor, neka iskuje.« Car poziva Cigu: »Dok se svane, zlatan stan koji sam zlatno platno tka ovde, ili ti ode glava«. Ko će to? ... Cigo obisio glavu, a Medvidović ga gleda. »Tako i tako«, kaže Cigo. »To je lako. 'Ajde tamo na pazarište i donesi dvadeset kila smokava i dvadeset kila oraha.« Ovaj donese, a Medvidić tuče i jede. Cigo vazdan proviriva - nema ništa, niti kuje ni ništa. Cigu ufati san u zoru, a ovi otvara kutiju. Iskoči Arap: »Šta ćeš?« - »Iz te i te jame zlatan stan ovde da se stvori.« Stisni oči - otvori oči, stan tu. Dobro... A Cigo stan i caru: »Evo ga«. Car ga nagradi. A ova srednja šćer odma' kaže: »'Oću ja mašinu«. Car Cigi naredi, a Cigo Medvidiću. Te opet orahe i smokve jedi dok nije Cigo zaspo. On otvara kutiju i Arap mu donese mašinu. Te najmlađa: »'Oću ja siniju zlatnu, tevsiju zlatnu, kvočku zlatnu, 'oću i piliće zlatne«. Cigo dolazi, kaže: »Ko će to, moj Ćelo?«. - »Sve će to bit' ovde.« Opet istuko oraje i smokve pojo. Kad je bilo oko zore, Cigo zaspe, bogami se donese to sve. I Cigo caru. Pokupio, bogme, Cigo pare od cara. A kaže caru ona najmlađa: »To ti ne kuje Cigo! To ti kuje onaj koji je nas oslobodio. I odma' da se naje, ispod naših prozora čitav narod u našem gradu da prođe. A ja ću ga poznat. I na koga moja  naranča - to je moj«.  Car naredi da  ide narod.  Nailazi  on dronav, ćelav, ali ga ona poznala i naranča - krk! nega. Eeee, ko će? ... ovi ministri, đenerali - džaba. Car ga zove: »Đe ćeš ti, Ćelo, bježi!...« Te on ode, opet on tamo sa Cigom kuje. Kad je bilo uveče, Arapin: »Šta želiš, insanu?«. - »Da se nađem na planini đe su pečeni ovnovi.« - »Stisni oči - otvori...«, kad gori. »Šta ćeš sad?« »'Oću cara onoga da se stvori ovde.« I car se stvori; ne zna ni di je, ili je na nebu ili na zemlji, đe će kad je u brdu. Kaže car: Bože veliki, đe sam?«. Opet ga baca u njegovu kuću. Car otvara oči - kad u svom saraju. Prepane se: šta je ovo? opet kaže: »'Oću da sav narod nalazi ispod moji' prozora«. A Ćelo otvara kutiju, kaže Arapu: »'Oću sve zlatne haljine na meni«. On mu donese, obuče, i tamo, caru. Kaže: »A đe si ti bio noćas?« - »U brdu.« A Ćelo mu kaže: »Ja sam te gore odveo i natrag vratio«. Zovne mlinara i ćuskijaša, pita ih što su ga ostavili. Odma' na 'atove raskinuti. Iskidaju  na 'atovima, onu carsku najmlađu uzme on šćer, postane carev zet i ako su živi, i danas su dobro. Otiđi, pa vidi.

Prića o obijanju staraca

Zakon je od vladara izišo da svaki sin svog oca ubije ako je prešo pedeset godina. Jednom čovjeku to bude žao, pa iskopa za ćaću rupu pod ognjištem i tu oni ćaću. A žena mu sve to pratila (gledala). Kad su se jednom on i žena svadili, ona rekla čovjeku: »Tu ti je ćaća!«. I on se ocu požalio kako ga je ona otkrila, a otac mu reko: »Ti mene ubi, pa ti car neće ništa«. I on ne htjede. A žena se potuži caru. Car zovne čovjeka k sebi i zada mu tri zadaće: da mu doveze najdraže i najgrđe, tj. najvećeg prijatelja i najvećeg neprijatelja, i on se zamisli šta će, a otac mu savjetuje da povede kučka i ženu. I kad je pred carem udario kučka, kučak opet k njemu leti, a kad je udario ženu ona caru sve kaže kako je oca sakrio. I car se onda uvjerio da ne treba ubijati stare, savjesne ljude.
 

I Home I Uvod I Pripovijetke I 1 I 2 I 3 I Predanja I 1 I 2 I 3 I Kazivači I

Copyright © Drežnjak; jesen 2001. godine