PRIPOVIJETKE I PREDANJA

Priča o Musa-pejgamberu

Musa naišao na konak u jednog čovjeka. I u toga se čovjeka tu večer rodi dite muško. Na čelu mu piše, kaže: »Dvadeset godina života, u dvades'toj godini će oženit se i tu noć umr't«. I kad je ujutru Musa pošo (ali nije on kazivo ko je): »Dragi prijatelju, ako bog da ovo d'jete kad naraste, pa se bude ženiti, napiši da dođem i ja na to negovo veselje«. (Ali on na drugo je mislio). I tako prođe vrime dvadeset godina. Naresto momak kao grad. Nađe curu i tu će se većer oženiti. A onomu čoviku pane na pamet, napiše pismo ko mu je on reko. I uveče svadba, tu iskupili se u toj kući. Veselje, pirovina, a čovik na vrata. »Hajde, prijatelju, jesi li ti?«. »Jesam«. Kako dobro, pitali se i sjedne i tudeka provodili to veselje i odu na spavanje. A ujutru Musa čeka ka' će biti 5, krivljavina. Ali isto veselje ko i prije bilo. Kad je prošlo to nekoliko, Musa malo zamisli. Šta je bilo? Zovne ovoga mladića i on nega pita, kaže: »Dragi mladiću, šta si noćes radio?«. »Nisam« - kaže - »ništa. Nego« - kaže - »jedanput« kaže - »nestalo« - kaže - »bilo 'ljeba i ja otišo« - kaže - »tamo u pekaru da donesem i onda okreno prekim putem da prija malo dođem, kad na jednom mistu okučila se kučka i oko nje dvoje-troje kučića, a ona napor čini da ustane, ne more. A ja« - kaže - »uzeo 'liba, pa joj izmrvio, ne mere da jede. A ja sažvako jedan zalogaj, pa joj dao, poče jist'. Drugi pojila, treći pojila i onda« - kaže - »nalomio i ostavio joj. Kad sam« - kaže - »opet otišo drugi put, pa nališo tuda, ej oni kučići pirlitaju oko ne, lipo, šeremetno, a ona oko ni' tuda. Još joj« - kaže - »'liba nalomio i tako ostavio«. »E ja« - kaže - »ja sam ovde bio na konaku kad si se ti rodio. Tebi je bog dželešanuhu odredio bio dvadeset godina života, u dvadesetoj godini oženiti se i tu noć umrti. Ja sam« - kaže - »došo bio tebi na dženazu. Ja sam Musa-pejgamber. A tebi je bog tako bio odredio. A kad si sažvako onaj zalogaj 'ljeba i dao onoj kučki, bog je reko još dvajes' godina. Kad si drugi, još dvajes'. A kad si treći, još dvajes'. Još ti šeset godina imaš života«.

Zelembać i Ibrahim pejgamber

Zelembaća je sevap ubiti. Kad je Ibrahim pejgamber htio da uvede ljude u pravu vjeru, zašo je po narodu i počeo im rušiti one njihove idole. A ti se narod skupi, ufati ga i sveži i na jednom brdu napravi ljuljašku. A u dolini će veliku vatru zapaliti - svako je moro donijeti po jedno drvo - i njega će, Ibrahima, s brda zaljuljati da padne u tu vatru. A tu je vatru zelembač raspuhavao, zato ga je dobro ubiti. Elem, kad se vatra razgorila, ne da se ljuljaška zaljuljati. A na njoj je Ibrahim pejgamber svezan. E, što će? Kažu tom narodu njihovi mudraci: »Zaljuljaće se ako tu, pod ljuljaškom, brat sa sestrom učini nevaljalo djelo«. I nađu dvoje Cigančadi, i oni svrše taj poso. I tako se ljuljaška zaljulja i Ibrahima bace u vatru.

Priča o Ejub-pejgamberu (a)

Ejub pejgamber imao sedam sinova i najbogatiji je čovik bio na tome terenu. I vjernik. A Ibliz k nemu dolazi, sotona, kaže: »Lako je tebi vjerovati kad si najbogatiji čovjek«. A Ejub kaže: »Ja u boga vjerujem kad ne bi' ništa imo neg' samu kost i kožu«. - »Mani se toga, bolan, potraću ti, poletiće ti 'ajvan!« - »Neka poleti, fala bogu.« Sve mu - do zadnega papka - uništi 'ajvan. A on vazda vjeruje. I imo ti je on sedam žena i od svake po sina. Kad je 'ajvan otišo, kaže mu Ibliz: »Pomriće ti djeca, mani se vjerovanja, vidiš da si poletio«. Bog mu uzme svih sedam sinova. A on i dalje vjeruje (a to njemu sve sotona radi po dozvoli boga). I Nuh se razboli, doje na n velika boles'. I napusti ga šes' žena. Ali on se već počne smrdit. Kaže on ovoj sedmoj ženi: »Ukrki me i nosi me gori, van grada«. Iznesi ga gori van grada, u šumu. I počne od nega otpadati meso, a Ibliz vazda k nemu: »Mani se toga«! On neće. Ova žena - nema. Imala je ona pletenice dobre. Jedanput sađe u Misir i nema za šta kupit', ovi joj Ćifut kaže: »Daj mi odriži te kose, daću ti žak 'ljeba«. I ona mu se okrene i odriže pletenice. Dadne Ćifutu pletenice i žak hljeba iznese gori Ejubu. A on je pita: »Đe su ti pletenice?«. A ona počne plakati. Kaže joj: »Da nikad više na moje oči došla nisi«. Ona uteče plačući. Prava žena, ali je on zaćero. I od nega otpalo sve, sama kost i koža.
Bog naredi i dadne mu zdravlje, oporavi se. Bog stvara i rastvara. A žena ga pođe obać nakon nekoliko. A Džebrail po božjem naređenju priđe joj i kaže: »Ja ćemo i ti tamo, nemu«. A pita ga ona: »Pa ko je ono?« - »Pa tvoj muž.« Dolaze k nemu: »Čuješ ti, vjerniče! Ova tvoja žena - dobro vjeruj u velikog Allaha kojeg vjeruješ! - dala je pletenice za tvoj 'ljeb, a nije od kurvaluka. Ovu ženu primi ko svoju pravu ženu, a bog će tebi opet dati«. Onda mu bog dao više nego je imo, i djece, i imanja i svega.

Priča o Ejub-pejgamberu (b)

Bio je on, Ejub pejgamber, jedan veliki bogomoljac, vazda bogu se molio. A onda šejtan se zamoli, onaj Iblis što je ga on prokleo, zamoli se bogu da mu on da da on radi šta hoće od Ejuba, da on vidi da l' će on biti taki njegov bogomoljac. I bog dozvoli šejtanu. I on najpre mu svu čeljad poništi. Pa mu poništi svu sitnu stoku, pa mu poništi svu krupnu stoku, pa mu poništi čeljad. A on vazda bogu ibadet činio, vazda jednako. A ondaka doje on k nemu, kaže: »Spremio ti je car iz Bagdada 7 malta svile, zlata, šta hoćeš«. On pogleda u svoje srce, kaže: »Hvala bogu!«. Dođu nakon 'eftu dana, kaže: »Sve ti je ono blago propalo što ti je car spremio«. »Fala bogu«. Sad ga oni pitaju: »Pa kako to? Kad smo ti kazali da se radostiš. 'Fala bogu', a kad smo ti kazali da se žalostiš, opet 'Fala bogu'?«. I sad on navali na n boles'. I on bolovo nekoliko godina i počeo se već raspadati, i ondaka ovaj narod u gradu kaže: »Otrovaće grad, nosite ga iz grada«. I prifate nega i odnesu ga iz grada u jednu planinu, taman ko iz Sarajeva na Sedam šuma gore. Odnesu ga i tude je on bio. I žena mu nosila ručak i večeru. I nekoliko godina, četiri-pet godina je on bolovo. I ona mu nosila vazda ručak. I najpotlje nije imala više šta, odreže kose i proda i donese mu ručak. Kaže: »Zar si i ti pošla po zlu putu?«. - »Nisam« - kaže - »ne daj bože! Nego nejmam više šta, sve sam potrošila što sam imala i najpotlje kosu odrezala i ručak ti danas donila. Nego se« - kaže - »daj zamoli bogu neće li ti bog dati zdravlje«. Kaže: »Ne smim, koliko sam god bio zdrav, moram biti i bolestan, pa se onda bogu zamoliti«. Pa kad su mu crvi došli na jezik - sve su oni rastočili i najpotlje mu dođu na jezik - onda je se tek bogu zamolio. I bog je nemu odma' povratio zdravlje. Mladić za 24 sata ko i prije bio, a on vazda bogu jednako ibadet činio, sve'dno što je on onaki bolestan bio. I onda bog mu opet dao imane ko što je i imo, dao mu stoku ko što je imo, dao mu čeljad, djecu isto kao što je i prije imo. E, tako ti je njegova povijest bila.

I Home I Uvod I Pripovijetke I 1 I 2 I 3 I Predanja I 1 I 2 I 3 I Kazivači I

Copyright © Drežnjak; jesen 2001. godine