PRIPOVIJETKE I PREDANJA

Predanje  o Melića gradini

a)  Na Gradini (Melića, više Drage u G. Drežnici) bila vojska grčka i zlato zakopano je u nekom topu. Bir cikne sunce obasja to zlato u topu. Zlato je namijenjeno siroti. Neki Dalmatinac jednom srio nekog Cokića (iz Drage) i poveo ga na Gradinu. Dalmatinac našo dragi kamen, a dao Cokiću vriću zlata. Cokić ne htio ponijeti, već kasnije pošo sam, kad ono ugljen.
b)  Melića gradina je između sela Lisičina i sela Drage u Gornjoj Drežnici. Sa jugozapadne strane, odakle joj je jedini prilaz, ima nasip kameni. Kazivač se sjeća da je vidio i dijelove zida u malteru. »Neka je stara baba pričala da je tu nekad bio grad, ne zna se čiji, to niko ne pamti. Čulo se da su neki dolazili da traže zlato u toj gradini«.

Predanja o hadžiji Pendi

a)  Penda je ostao iza oca i iza majke. Njegov je otac obišen radi Duvna. U nega je bilo kmeta, ja pamtim, po osamnestero konja bi gonilo 'šenicu im iz Duvna. Toliko je imo. I onda, najpotlje, vlast: »Ili se odostani Duvna ili daj glavu!«. I na višala. I dva puta gajtan puco na vratu, dok jedanput se nije ugušio. I ostalo dijete, ovaj 'adžija Penda. I ovaj kako će dobaviti dijete? I desno-livo i dođe, uzjaši konja i među djecu, kaže: »Koje je« - kaže - »tude Pendino dite?«. - »Eh' ono!« I on: »Mali, dođi 'vamo, dođi 'vamo, dođi 'vamo«. Šećera malo i on se primakni, a ovi šćepaj, na konja, bježi i dogoni ga ovamo. I posli toga on se odgojio bio, i dobro se odgojio. I onda su pričali ljudi da je on bio vilen. I onda su kmeti dolazili, dok nije ono pravo kmetstva postalo, i onda su oduzeli tu zemlju. Ja znam: po osamnestero se konja uređaj, goni se 'šenica, ječam.
A on (Penda) kad je se razbolio, imo je dobra konja. I stao vrisak konja u podrumu. »Aj'« - kaže  »đeco, vi'te šta je konju«. Vranac bio. Kad je unišo jedan momak, njemu je 'Alil bilo ime, kad dvi djevojke su dvi strane konja! Vrati se. »Šta je?« - »Ništa, vala.« Kaže: »Ima nešto!«. Kaže: »Dvi djevojke nemu su dvi strane, drugo ništa nejma«. Kad taman on to ispričo, kad oglas na izvanu, to ljudi neki sjedili kod bolesnika: »Umr'« - kaže - »hadžija, crče mu vranac«. I hadžija izdušio kad su ulišli i vranac crko.
I ima gorika đe je zakopan, to su pričali: kad je najviši vitar, zažeži sviću i metni na oni njegov spomenik, bašluk mi rečemo, da je ne bi udunulo dok je kapi.
A džamije nije bilo gori (u G. Drežnici). Doli je džamija, ona od starina, u Donjoj Drežnici, a ova se je gori kašnje napravila nekako... kašnje puno. I pošli ujutro, Bajram se ujutro rano klanja, rano, a daleko ići. I neki Mujčin Dulić (Mujo mu bilo ime, pa Mujčinom ga zvali) pa od đavoluka javi: »'Aj'mo« - kaže - »mrtvi, 'oćete li vi džamiji?«. A otuda zaviče: »Polako« - kaže - »i ja ću s tobom«. Kad ozdal se pojavi - znaš, ima, zamota se ona botana, ćefin se reče, biva. Bogami - on se prepane. I on napriko, a on spram njime do mimo. A u Zećanovića pivac kokuriknu. Samo mu zaviče: »Moli se boga onoj tičici!« - i nestane. A otolen je, iza toga groblja niko.
Niko ne zna kako je Adžija dobio tu svoju snagu. Hadžija Penda je skako, u Raičevu klancu ima dvi grude. On je skako s ove grude anamo i nazad na grudu. To su pričali ovi »kumovi« gori, Rakićaci.

b)  Prije jedno stotinu i dvadeset godina živio je u Gornjoj Drežnici hadžija Pendić. On je bio vilen. Jednom je u Mostaru, niz cijelu Cernicu, skako sve sa sačaka na sačak (s krova na krov). On je bio rođen u košuljici i njega ni puška nije »primala«, tj. nije ga mogla ubiti. Jednom su se na njega naljutile vile i na jednom mjestu što se zove Spile bacile ga u zrak, ali su ga opet dočekale na ruke.
Sahranjen je u groblju muslimanskom u Zagreblju i sve do 1945. godine stajo mu je zelen bajrak nad grobom.
Sada u Zagreblju ima njegovih potomaka Pendića i žive na tzv. Mejdanu.

c)  »Hadžija« Pendić živio je u Zagreblju za turskog vrimena, njega nema ima sto godina. On je bio naizvan ljudi, silan čovik. Pričali su stari ljudi da se on rodio u »košuljici«. Ko dite jednom čuvo jarenja u Osoju i našo žensku, zapela se u jasenje. I on je otpetljo i nje nestalo - to je vila bila pa mu ona snagu dala i pomagala mu. U Klancima gori, u Raičevu klancu, on je skako sa stijene na stijenu, ima jedno sedam-osam metara. I to staro vrime su 'ajduci i »hadžija« (nije on bio pravi hadžija, samo ga tako zvali) dočikali trgovce u tom Raiča klancu, pa su trgovci na »hadžiju« pucali iz pušaka i gađali ga u prsi i pogodili. I njemu ništa nije bilo, samo mu je sestrić njegov Maše Šamerić isparo te prište iz prsiju.

O hajduku Šimić Andriji

Hajduk Šimić Andrija je često dočiko trgovce u Raiča klancu, a slazio je i u Drežnicu, ali nikome nije naudio ni za šibicu. Jednom banduri drežanjski zanoćili u Konjskom u jednoj pojati doli, a gori bio Šimić Andrija sa svojim drugom na sijenu. I slušo on šta banduri pričaju. Pitali banduri jednog Drežnjaka: »Šta bi ti Šimić Andriji uradio?«. A on reko: »Ne bi' mu ništa, već da imam u torbi šta, sio bi s njim i pojio«. I tako Šimić Andrija nije nikad napado Drežnjake.

I Home I Uvod I Pripovijetke I 1 I 2 I 3 I Predanja I 1 I 2 I 3 I Kazivači I

Copyright © Drežnjak; jesen 2001. godine